Intervju: Kiša Dorado

Neko bi rekao da iza nje stoji dugogodišnji rad u nekoj značajnijoj srpskoj redakciji, da se radi o prekaljenoj novinarki koja je odustala od kolektiva i započela samostalan blogerski rad. Ipak nije bilo tako. Neko bi s pravom rekao da iza ovog imena stoje institucije Republike Srbije, ali nije tako.

Kiša Dorado za Slaviju govori o tome kako je sve počelo, kako dolazi do literature i arhivske građe koju objavljuje na svom blogu, kakva je njena misija na internetu i sa kakvim se iskušenjima susreće u svom poslu.

Počeci su tema koja bi zainteresovala svakoga ko ima namjeru da krene Vašim putem. Kako je izgledao Vaš početak, otkuda baš ove teme i šta je presudilo da vaša interesovanja postanu djela, a ona javno dobro?

Hvala na ovako lepom predstavljanju. Hm.. početak se prišunjao i sve je krenulo spontano. Imala sam dosta kontakata sa ljudima iz celog sveta, koji su bili fini, sušta ljubaznost sve do momenta kad bi saznali da sam Srpkinja koja dolazi iz Srbije. Dešavalo se da ne prepoznam te, do pre samo nekoliko trenutaka, ljubazne i fine ljude, srdačne i blagonaklone.

U početku mi je trebalo vremena da odbolujem. Nikome nije lako ako se prema njemu okolina odnosi kao da je, u najmanju ruku, leprozan.

Neki poznanici su se predstavljali kao Hrvati, Poljaci, Slovaci… Ja nisam. Mislim da sam se suviše često vraćala izgažene, ponižene i izranjavljene duše, da sam otupela. U stvari nije to bila otupelost, već pre nekakav unutrašnji oklop, koji je, verovatno, podigao moj unutrašnji imunitet. Ispod tog oklopa pupila je ideja i rešenost da ne dozvolim bilo kome da se na ružan način odnosi prema bilo kom pripadniku mog naroda zato što pripada baš tom, srpskom etnosu. Da, ako ne mogu sasvim da razbijem, makar ublažim, poljuljam te užasne predrasude koje su često prelazile u patologiju.

Mnogi misle da iza Vašeg rada, a u smislu podrške, stoje institucije Republike Srbije.

Stvarno? Nisam za to čula. To mi je kompliment, ali ujedno ukazuje da neko veruje da pojedinac bez podrške institucija ne može da radi ono što ja radim, što bi, valjda, trebalo da ljude obeshrabri od pokušaja da menjaju ono što je loše, počev od medijske slike i ničim zaslužene reputacije, do sistema, problematičnih moralnih vrednosti i vlasti.

Ja prosto ne mogu da verujem da iko s iole pameti može da pomisli da bi vlast stala iza jednog rodoljubivog projekta, koji suviše često raskrinkava kako njene ‚‚prijatelje iz okruženja“ i njihova ogrešenja iz poslednjih ratova, tako i razne međunarodne mešetare i tzv. savetnike.

Da je vlast rodoljubiva, da smo slobodna zemlja, možda bi neka institucija i pomogla moj rad. Ovako, u neslobodi i okupaciji to je iluzorno očekivati.

Istorijsku dokumentaciju za tekstove koje objavljujete sami jurite, nalazite i plaćate, čak i na crnom tržištu. Da li je to ljubav u smislu kolekcionarstva ili potreba da se doprinese opštem srpskom dobru? Da je isključivo posao – nije! Koji su razlozi da se jedna Srpkinja između novogodišnje haljine i nekog istorijskog dokumenta, odluči za ovo drugo?

(Smeh) Najlepše se osećam u farmerkama i majici. Šalu na stranu, vidite, naše najveće izdavačke kuće su lošom privatizacijom ili zatvorene ili tavore, ili su svedene na štamparije koje opslužuju određeni, uvek isti krug nekakvih, kako bih ih nazvala, izvođača pisačkih radova.

No to u suštini bezvredno slaganje slova i reči obezvredilo je i sam pojam knjige i svelo je na ono što je bio ‚‚muzički projekat’“ devedesetih i dvehiljaditih – knjigu nije objavio samo ko baš nije hteo.

No, to nije književnost. To je estrada. Velika književnost se bavi velikim, večnim temama, koje u odnosu na ovo što se kod nas najčešće nudi i što je nekakav mainstream ‚‚peti kamen od Sunca“.

Ova degradacija književnosti i srozavanje kvaliteta dela koja se štampaju nije ni stihijska i spontana pojava, niti je nešto novo. To je , u suštini, isto što su učinili španski konkvistadori nakon što su, već od XVI veka, nagrnuli na, za Evropljane, novootkriveni kontinent.

Tako je Huan de Zumaraga, Baskijac i franjevac, inkvizitor, ostavio sličan trag u meksičkoj istoriji. Ispričaću priču o njemu.

Kako su verovanja, folklor, način života i negovanja odnosa među Astecima bili prepreka za njihovo što brže i masovno pokrštanje, ( vidite paralelu? – kao kosovski zavet, sećanja, junaci, bojevi i stradanja, gusle i kolo za naše ‚‚pokrštanje“ u beslovesnu masu i roblje; otud njihovo proglašavanje za mitove, a onda stalni zahtevi da ih se kao ključnih činilaca nac. identiteta, odreknemo), a kako ugled svakog katoličkog misionara raste srazmerno broju novih vernika, to je Zumaraga došao na užasnu zamisao.

Nakon što je stigao u potkraljevinu Meksiko, poslao je vojnike da pročešljaju sve, i najzabačenije krajeve kolonije, i iz skrovišta isteraju sve za koje se sumnja da poseduju drevne actečke knjige, istorijske i obredne predmete. Služeći se podmićivanjem, olajavanjima i huškanjem, otkrio je gde su dobrostojeći Asteci držali vredne zbirke starih i basnoslovno važnih i ukrašenih actečkih knjiga, naročito iz Teskuka, državnog i obrazovnog centra.

Kada su Zamarugini ljudi prikupili neverovatan broj knjiga i slika, naređeno im je da sve pobacaju na ogromnu lomaču koja je bila zapaljena na velikom trgu Tlaltelolka, i da ih i zapale.

Vatra je, po rečima svedoka, gorela nekoliko dana i noći.

Vlasnici knjiga su takođe, nakon mučenja, spaljeni.

Tako je čitav jedan svet verovanja, istorije, religijskih uverenja i prakse, kao i drevnih medicinskih i drugih znanja izbrisan, kao da ga nikad nije bilo i ti narodi su nestali sa istorijske scene.

Danas je dovoljno izdavačke kuće prodati ‚‚inkvizitorima“ i dopustiti im da nam kroje kulturnu i svaku drugu politiku. Rezultat će biti isti.

Inače, zanimljivo je da zapadni Evropljani o Zamarugi uče kao o ‚‚velikom zaštitniku urođenika“ – tu imamo sličnost sa još jednim rimokatoličkim ‚‚radnikom“ Stepincem, o kome hrvatska deca uče kao o čoveku koji je spasavao Srbe (?). Maltene drugi Šindler.

Evropa je ostala ona ista, varvarska, netolerantna prema razlikama, samo su metodi uništenja onih koji se ne uklapaju evoluirali.

Ovo uništavanje knjiga nastalih pre Kolumbovog dolaska na američke obale, svedoči ne samo o strahu novih vladara od moći pisane reči, pogotovo kada se radi o istoriji jednog naroda, već i o zatiranju istorijskog iskustva i njegovog guranja u dubine zaborava.

Kod nas, šest vekova kasnije, situacija je veoma slična: sva vredna esejistika, naročito istorijsko – dokumentaristička i memoarska literatura, proterane su. Izdavačke kuće, čiji su vlasnici redom stranci, značajna dela srpske istorije, etnologije, ne objavljuju (uz retke izuzetke u koje svakako spada novosadski Prometej).

Bojim se da će nas ponovno štampanje takvih dela, ako do njega dođe, neprijatno iznenaditi izmenjenim delovima spostvene istorije, koju više nećemo moći prepoznati. To je zločin protiv tradicije i duše svakog naroda. Ogoljeno nasilje. Ako pogledamo dečje udžbenike, uočićemo da se to već uveliko radi.

Čini mi se da je Orvelova ona briljantna misao, koja otprilike kaže da ako hoćeš da obezglaviš jedan narod, dovedi u sumnju njegovo poimanje sopstvene istorije.

Sve to je bio snažan motiv da prionem na posao i počnem sa prikupljanjem dokumentacije i raznih, danas uglavnom zaboravljenih, memoarskih dela.

Istorija, tradicija, epovi, zavet , Kosovo… Sve je to isuviše duboko urezano u srpski etnos, čitava srpska tradicija, moralni kodeks, slobodarsko shvatanje i žudnja da se bude svoj na svome, prožeta je njima.

Srbi su jedan od retkih zavetnih naroda – Kosovski zavet je, pored krsne slave, ono što je zajedničko svim Srbima ma gde živeli i bez obzira u kojim krajevima i koliko vekova živeli.

Gde ćete ilustrativniji primer za to od samog postojanja Dalmatinskog Kosova, na primer?! Taj toponim je srpska zlatna tapija na to tlo.

To bi, ujedno, mogao biti razlog zašto se jedino od Srba zahteva preumljenje, promena mentaliteta, odbacivanje nekakvih mitova (zapravo vlastite istorije i istorijskog sećanja) kao nečeg prevaziđenog i retrogradnog.

No, ovde se radi o svojevrsnoj podvali:

Postoje različite definicije mita. Tako se mitski svet definiše kao ‚‚ništa drugo do svet privida, ali privida koji se da objasniti kada se otkrije nužna i prvobitna samoobmana iz koje je taj privid potekao“.

Ili: ,,Za mit se ističe i da je on idealizovana forma socijalnih uslova koja zadovoljava one koje te mitove nose.“ I dalje: ,, Premda je mit imaginaran ili idejan, ne može se svesti na iluziju, laž i zabludu, može čak istovremeno biti lažan, iluzoran, pogrešan i delom istinit. Tako je religiozan mit o spasenju istinit, ali i iluzoran po obećanju besmrtnosti.“

Zajedničko istorijsko sećanje na pobede, ustanke, hajdučke i uskočke bitke, Sinđelića, Principa, Mišića, slavne istorijske ličnosti i njihova dela – kad su Srbi u pitanju, proglašavaju se za mit. Tako se Srbima, s jedne strane, uskraćuje pravo na prošlost i istorijsko sećanje koji se proglašavaju za mit i maltene uobrazilju, dok se nosioci otpora novom svetskom ropstvu proglašavaju za ratne zločince i bivaju žigosani kao ,,veliko zlo srpskog naroda i svojevrsni žig srama na srpskom biću“, što su uvrede koje slušamo već decenijama.

Kad (i ako) se takvo viđenje raširi i pusti korene, sami Srbi će požuriti da i njih i ceo taj podjednako herojski i stradalnički period svoje istorije potisnu iz sećanja i odreknu se tog dela sopstvene istorije.

Zamislimo da neko ubedi jednog Francuza da je npr. Vaterlo ili pad Bastilje – mit? Ili Grke da je bitka kod Termopila mit?

Ali ne, sve to je istorija, ali kad se dođe do Srba, istorija ne postoji osim one holivudsko – sienenovske; sve ostalo je mit. To ide dotle da se i stravična srpska stradanja i stratišta, od Jasenovca i Paga do sarajevskih mučilišta i kosovskih krečana, ignorišu. U najboljem slučaju proglašavaju se za mit, i to takav mit koga se moramo odreći.

Kolektivno sećanje i iz njega proizašlo viđenje sveta, moralni kodeks – to je, pored svesti o zajedničkom poreklu, vezivno tkivo tela jedne nacije koje je, dok je netaknuto, drži i daje joj onu čvrstinu koja je neophodna za njen opstanak.

Spomenici su materijalizovana veza između današnjice, prohujalih vremena, veličanstvenih junaka i njihovih velikih dela. Narodna, usmena književnost, verovanja, junaci sa svojim herojskim delima predstavljaju tu vezu izraženu, umesto u kamenu, u duhovnoj ravni.

Na pretapanju, otapanju i preoblikovanju Srba radi se u obe ravni podjednako revnosno – spomenici se podižu, umesto sopstvenim velikanima, izmišljenim likovima holivudske propagandne industrije, umetnicima koji ničim nisu doprineli niti ostavili trag u srpskom narodu i zemljama, dok se ulice nazivaju po, u najmanju ruku, problematičnim ličnostima i kvislinzima; na TV kanalima se emituju skaredni programi, prostitutke oba pola zaposele su ministarstva, kulturne ustanove i sve institucije survale u kaljugu.

Svedoci smo da je u današnjoj Srbiji, najisplativija stvar koju muž i otac mogu da ostave u nasledstvo, po svemu sudeći, izdaja.

Da ne radim ovo što radim, ostala bih uskraćena za mnoga uzbudljiva i vredna saznanja. Recimo, da se o srpskom carstvu, Lazaru i Kosovskom boju govorilo i pisalo u gotovo svim evropskim književnostima.
Na primer, u kapitalnom delu Kosovski boj u evropskoj književnosti, Kosovska spomenica 1389 – 1989, (SKZ, Beograd, Matica srpska, ‚‚Grigorije Božović“, Priština) dati su izvodi iz raznih evropskih nacionalnih književnosti koje govore o Kosovskom boju ne samo kao o sukobu turskog i srpskog cara i njihovoj pogibiji, već kao o sudbinskoj bitki za Evropu tog vremena. Dakle, nigde se ne govori ni o kakvom mitu, već o bitki sa tragičnim krajem.

U staroruskoj književnosti, boj na Kosovu opisao je đakon Ignjatije u putopisu ‚‚Putovanje Ignjatija Smolenskog“ ili ‚‚Pimenovo putovanje u Carigrad“. U francuskoj književnosti boj na Kosovu opisao je kaluđer Sen – Deniski u delu ‚‚Hronika o Šarlu VI“, zatim hroničari Žak Froasar i Filip de Mezijer koje je kod nas svojevremeno preveo Čedomilj Mijatović.

Tu su i ostali, brojni autori Selest Kurijer, ozef Renak, Ožje d’Ivri. A. de La Žonkijer u delu ‚‚Historie universelle“, pa u poglavlju ‚‚Murad I” na str. 134 – 135 govori o pobedi srpske vojske i propasti Osmanlija, opisuje Lazarevu želju da pomogne kralju Šišmanu i porazu i poniženju ovog poslednjeg, o Lazarevoj pripremi za odsutnu bitku i o strašnom, kataklizmatičnom drugom sudaru. O podvigu Miloša Obilića daje obe verzije; najpre onu, već više puta iznesenu u raznim tekstovima, po kojoj se Miloš podigao između mrtvih i ranjenih i Muratu, dok je obilazio bojno polje, zario nož u srce, i onu drugu, po kojoj je Miloš, da bi sa sebe otklonio klevetu i optužbe sa Kneževe večere, prodro u sultanov šator i ubio ga.

U navedenom delu nalaze se bibliografija i izvod iz dela koja govore o Kosovskom boju, srpskom knezu Lazaru, sukobu sa Osmanlijama, Milici, i tu su španski autori (Konstant Amero), tu je italijanski Nobelovac Žoze Karluči (o kome sam pisala na blogu), brojni mađarski, poljski i nemački autori.

Jednu izuzetnu žalopojku, litanije o Kosovu i srpskom junačkom stadanju otkrila sam kod – na moje iznenađenje – starog štajerskog, našoj široj javnosti nepoznatog autora Radoslava Razlaga (1826 – 1880) pod nazivom Zvezdice, koju prenosim u originalu, na slovenačkom jeziku XIX veka:

‚‚Serbska zemljo, gnjezdo sokolovah!

Den 15. lipnja meseca godine 1389. pogubi slavu tvoju na Kosovom ravnom. Na ovaj letni den se smerzne drevo sreće tvoje stoletne, tuga zastere čitavu domovinu tvoju, od sinje Jadre do mora Černoga, od bistre Donave do Carigrada zlatnoga. Solnca žarkoga ti ne dopušča gledati megla gusta, koja si legne na obedve strani stermećega Balkana – jer se barjak slavski na Kosovom obori. Na ovom polju bi pogubljene tisućine hrabrih junakah sa knezi svojimi i vojvodi čestitimi: serbski knez car Lazar, stari Jug Bogdan i devet sinovah njegovih, devet mladih Jugovićah. Proklet bil vsaki izdajica! Ova rana naroda našega nam vsegda gorku zadade bol, kada se ovaj tužni izgled ponavlja.”

U sledećem delu ovog iskrenog i bolnog jektanija, Razlag jasno raspoznaje uzvišenu srpsku tragiku i žrtvu i da boj na Kosovu polju predstavlja srpske Termopilske klance, pa kaže:

,,Pozdni potomci proklinjaju ime Efialta, koji izdade junačku četu Leonida kod Termopilah, dočim slavna uspomena ovih, za domovine blagor padših, uvek živi.” И нaстaвљa: ,,Čujte, slavski bratri po prostranoj Slavii, jauk I lelek tužne bratje svoe, koja već od tristo godinica stenja pod jarmom težkim polumeseca! Ti, pаk, Bože mili, otče blаgi! Smiluj se!“

Tu je i drama slovenačkog autora Viktora Lipeža (1835 – 1902) ‚‚Car Lazareva smrt“, tragedija petočinka Jospa Klemenčiča (1848 – ?) ‚‚Bitka na Kosovom polju“ itd.

Zanimljiva je albanska epska narodna pesma o boju na Kosovu, bogata etnološkim motivima, nalikuje bajci u stihovima.

U njoj se kao učesnici boja pominju Srbi i Turci, albanski narodni pesnik o osmanlijskoj vojsci i sultanu govori kao o svojima, s upadljivom identifikacijom s tom stranom i divljenje ‚‚svetlom sultanu“.

Detalji iz klasične istorije i posljednji ratovi su vaše najčešće teme. Ipak, s najviše emocija govorite o ustaškim zločinima u Drugom svjetskom ratu.

Ratovi poslednje decenije prošlog veka su poslužili, a i dalje služe kao malj kojim se Srbi, ionako razdrobljeni u, po pravilu tradicionalno neprijateljskim državicama, nemilice udaraju, ne kad se usude da podignu glavu, već, što je mnogo opasnije, kako bi se prinudili na uvek nove ustupke, da rade na svoju štetu.

Ne samo što su ti ustupci redovno na štetu srpskog naroda, već su takve prirode da se ono što se prepušta može povratiti samo ratom. Ti ustupci po pravilu idu u korist naroda (ovde mnogi čine grešku ako, umesto ‚‚narod“ upotrebe reč ‚‚država“. Jugoslaviju su stvorile samo dve države , obe srpske, to su Srbija i Crna Gora. Ostali su bili samo narod, austrougarsko stanovništvo bez svoje nacionalne države, koji su državnost stekli tek ulaskom u Jugoslaviju a zahvaljujuću Srbima, u oba svetska rata su ne samo izbegli plaćanje ratne odštete i kaznu za brojne zločine nad srpskim civilima, o čemu je pisao dr Rajs, već su bili i nagrađeni).

I sve to da bi devedesetih po treći put ponovili isto, ovaj put uz pomoć zloglasne PR agencije Ruder i Fin i podršku velikih sila ubedivši gotovo čitav svet da je žrtva zločinac.

Ne zaboravimo da se u tim krugovima i dalje ponavlja laž (ne bi li se primila), da su Srbi razbili Jugoslaviju, iako postoje snimci, transkripti, beleške, čak i onaj famozni snimak na kome upravo jedan od njih u slavodobitnom trijumfu objavljuje kako je (citiram) ,,zadatak obavio, te da Jugoslavije više nema“.

Zato verujem da se istina o prošlosti mora iznositi, štampati, deliti, da bismo razrešili ovu bližu prošlost ali i budućnost. Istorijska istina mora da pobedi novoistoriju, Holivud istoriju, Vikipedija istoriju, kvaziistoriju – tu pojavu možemo da nazovemo raznim imenima, ali suština ostaje ista: to je proizvedena priča koju su po narudžbini pisale svetske PR agencije, a čije su klice orgijastički orno raznosili ološ mediji.

„Ćirilica-svet koji nestaje“ jedan je od vaših najčitanijih tekstova. Šta mislite, šta je probudilo toliko interesovanje čitalaca i kakve su bile reakcije?

To mi je jedan od najdražih, jer sam ga pisala dirnuta susretom sa starim čovekom koji mi je nametnuo misli na tu temu , gurnuo me u grotlo sudbinskih pitanja bez odgovora, na koje može samo da se sedne i plače nad procesom koji nas nezaustavljivo drobi, melje, da bi nas na kraju izbacio kao nedefinisana bića bez identiteta. Bezlične jedinke.

Šta znam, većina čita, samo mali broj, izuzetno retko komentariše. Moje je da pišem, a svaki tekst i tema koju obradim je poput pisma koje brodolomnik stavi u bocu i pusti. Bez ikakvih očekivanja, ali s nadom da će se ipak negde, nešto zadržati.

Potpuno ste nezavisni i godinama ste vjerovatno naviknuti na status slobodnog novinara. Pod kojim uslovima biste pristali da radite u nekoj srpskoj novinskoj redakciji.

Zavisi od konkretnog slučaja. Generalno, volela bih, zašto da ne. Bilo bi mi važno o kom mediju je reč i koliko se moja interesovanja uklapaju u njihovu uređivačku politiku. Ostalo je stvar dogovora.

Da li ste od onih ljudi kojima su komplimenti širokih narodnih masa vjetar u leđa samopouzdanju ili Vam je ipak bitnije ko upućuje hvale na Vaš rad? I bez skromnosti, ko i kojim komplimentom Vas je zadužio i bio dijelom zaslužan za Vaš razvoj i napredak ?

Zasluženi kompliment je iznošenje činjenica. Nezaslužen je laskanje. Zaslužen ume da prija, od nezasluženog se čovek posrami.

Porodica. Porodica i prijatelji su me motivisali. Kao i osećaj obaveze prema precima. Naravno, prijatelj kog sam pre nekoliko godina virtualno srela na internetu i koji mi je poverio svoj blog, fantastičan arhiv, dokumentacioni centar u vezi sa događajima iz poslednjih ratova. Tu sam, pod muškim pseudonimom, pisala nekoliko godina, iznoseći istinu o stradanjima Srba na teritoriji cele nekadašnje Jugoslavije.

Blog smo pisali na engleskom i vremenom sam, nakon što se prijatelj povukao, postala jedini autor.

Imam žarku želju i osećam potrebu da zamolim ljude koji su preživeli sve ovo, da pišu, jer njihovu priču nema ko drugi da ispriča. Neka ostave trag iza sebe, dragoceno svedočanstvo čiji nam je značaj danas uglavnom nepoznat, a koji za budućnost može da bude nemerljiv.

Peđa Kovačević/Magazin Vrijeme

Magazin Vrijeme

Magazin Vrijeme

Magazin Vrijeme - magazin novog vremena, vremena koje tek dolazi...

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *